KoChe
“O smrti i ljubavi” (“Dellamorte Dellamore”, 1994), ili kako je film poznat u svom internacionalnom izdanju – “Grobar” (“Cemetery Man”) je najbliža adaptacija “Dilan Dog” stripa koju smo dobili u trideset godina izdavanja ovog strip junaka.
Značaj ovog filma najlakše je objasniti kroz lik i djelo Ticijana Sklavija (Tiziano Sclavi). Ovaj talijanski autor je kreator našeg omiljenog istraživača noćnih mora i jednog od najpopularnijih evropskih strip likova, naravno Dilana Doga.
Takođe je i pisac romana “O smrti i ljubavi”, koji je izašao tek osam godina nakon što je napisan, u trenutku kada je strip već bio dostupan na trafikama. Kad vam kažem da je urađena i strip adaptacija istog romana, samo dodatno komplikujem priču. Najvažnije je reći da su se na stranicama stripa sreli Dilan Dog i Frančesko (Francesco Dellamorte), protagonista romana (i filma).
Ko je Frančesko, grobar iz naslova?
On je prototip Dilana Doga, njegova prva verzija. Ticijano je, kao što sam već spomenuo, prvo napisao roman, a strip je bio logična evolucija lika i problema koji su ga pratili. Kada dodamo na to izbor glavnog glumca za film, Ruperta Everetta (Rupert Everett), koji je i sam bio inspiracija za fizički izgled Dilana Doga, stvari nam postaju malo jasnije.
Sličnosti između dva lika su vidljive, i ne mislim pritom samo na identičan fizički izgled i imidž (Frančesku nedostaje samo ikonična crvena košulja), već i činjenicu da obojica voze VW “bubu” i imaju bizarne pomoćnike. Baš kao što Dilan u bezbroj epizoda stripa sastavlja repliku broda, Frančesko slično njemu slobodno vrijeme provodi sastavljajući lobanju iz dijelova. Oni su kao braća blizanci u igri iskrivljenih ogledala. Sa par sličnosti i dovoljno razlika da funkcionišu kao zasebni likovi.
Nakon priče o porijeklu likova, konačno mogu početi pisati o filmu samom. Film je zaboravljeni bizarni biser svjetske kinematografije. Horor koji se bavi ozbiljnim temama, ali sa dovoljno crnog humora da ne bude ni u jednom trenutku slučajno dosadan.
Zombiji i priča o smislu života možda vam na prvu ne idu zajedno, ali, lično, uvijek sam volio da moji zombi filmovi budu pametni. Ne treba daleko tražiti, jer prvi (pravi) moderni zombi filmovi, oni koje je Džordž Romero (George A. Romero) radio, oduvijek su bili promišljene kritike ljudskog društva.
Klasik žanra, jedan od najuspješnijih nezavisnih filmova svih vremena “Noć živih mrtvaca” (“Night of the Living Dead”, 1968), koji je nastao u vrijeme borbe za građanska prava, jedna je od najefektivnijih priča o rasizmu koju sam ikada vidio. Zajedno sa njegovim nastavkom “Zora živih mrtvaca” (“Dawn of the Dead”, 1978), koji je bio beskompromisna kritika konzumerizma. Poenta je da zombi filmovi mogu imati poentu. Ne moraju da budu samo melodrame, poput užasno popularne TV sapunice (znate na šta ciljam) ili samo akcioni spektakli slični video-igrama (Resident Evil filmski serijal).
Pretplatnik sam na interpretaciju “Dilan Dog” stripa po kojoj su ljudi prava čudovišta. Oni su veći monstrumi od vampira, vanzemaljca ili bilo koje druge noćne more popularne kulture. Kada spomenemo da prva strip epizoda Dilanovih avantura nosi ime po Romerovom klasiku, možemo jasno vidjeti da je Sklavi naučio najvažniju lekciju od starog majstora. Za sve one koji slučajno nisu gledali “Noć živih mrtvaca”, ne želim da pokvarim iskustvo, jer kraj će vam slomiti srce dokazujući gore navedenu teoriju.
Vratimo se Frančesku. Grobaru. Svako veče je zlostavljan na svom radnom mjestu od strane horde zombija, u ovom filmu nazvanih “Povratnici” (“Returners”). Srećom, tu je asistent Nagi da mu u pravom trenutku da pištolj u ruke, baš kako to u stripu radi Gručo. S pištoljem u rukama i cigaretom u ustima, naš netipični protogonista spasava svoj mali svijet. Naglasio sam da se radi o crnoj komediji, tako da su akcijske sekvence većinu vremena u službi naglašavanja bizarnosti i apsurdnosti situacija.
Ne znam koliko često možete vidjeti odred izviđača koji pogine, samo da bi se vratio slijedeću noć kao horda dječijih zombija. Ima Frančesko metaka i za njih. Ili vidjeti zombija na motoru. Po slapstick humoru, jedina konkurencija Grobaru je serijal “Zli mrtvi” (“Evil Dead”). Pišući ove redove, prošla mi je kroz glavu (poput metka) misao da možda samo imam bolesni smisao za humor, te da mi se iz toga razloga toliko sviđaju ovi filmovi.
Ako ste mislili da Dilan nema sreće sa ženama, Frančeskov ljubavni život će vas rasplakati. Koliko god da je Dilan bio nepopravljiv romantik, njegov nesrećni brat se zaljubljuje na prvu samo da bi ekspresno izgubio vjeru u čovječanstvo. Ipak je film reklamiran parolom: “Zombiji, pištolji i seks!!!”
Egzistencijalne teme su fantastično razrađene i možemo jasno pratiti našeg protagonistu kako postaje mizantrop nakon svih životnih razočarenja. Razlika između “živih mrtvaca” i “mrtvih živih” je veoma mala, makar nam to film poručuje.
Ne želim da previše govorim o radnji filma, jer stvarno ću uništiti svaki element iznenađenja. Film je horor komedija prve vrste, i svaki ljubitelj žanra sam se treba uvjeriti u njegovu jedinstvenost. Takođe, ozbiljnost tema koje problematizuje je šaka u glavu gledaocu koji bude opušten crnim humorom. Svaki opis bi bio suvišan. Spojleri bi otupili oštricu.
Kraj je fantastičan, najvjerovatnije je razlog zašto ovaj film držim u svojih top 10 filmova svih vremena (nevezano za žanr).
video izvor: BFI
